Кроз своје препознатљиве ексцентричне слике и интервјуе, Зајдл приказује узнемирујуће секвенце. Ловци из Немачке и Аустрије се возе кроз шипражје, чекају у заседи, прогоне плен, убијају га, грцају од узбуђења, а затим позирају поред тела мртвих животиња. Чак и најнежнији моменти између оца и сина изгледају злокобно кроз Зајдлов објектив: спортски настројен аустријски пар у четрдесетим годинама који са својом децом тинејџерима лови величанствена ретка створења; локални бели ранчер који се опија до изнемоглости у кућици за посматрање птица; сцене у којима намибијски радници обрађују крзно и главе животиња да би их туристи однели кући као трофеје из лова. Иза лепих слика од којих је саткан овај филм и момената мрачног хумора крије се суштинско Зајдлово интересовање – антрополошка студија људске природе. Редитељ нас доводи ближе него икад до сада њеним мрачним дубинама.